MATA

Sunce se objesilo nad Štitarom i nemilo peče. Lišće se na granama smirilo, ko da se boji pomaknit. Čujem kako zemlja puca. Njoj to puno ne smeta. Ta naučila je ona na tako žarko sunce. Sad mora šutit, jer molila ga je još proljetos da grane, da ju ogrije, da joj pomiluje svaku brazdu uzoranu, posijanu, pozubitu. Potljam svake kiše opet ga je molila da sine, da joj malko ugrije klice. E, kad je sunce na sve te njezine prošnje pristajalo i ona sad zadovoljna, ponosna što je dala dobar rod, može malko i pritrpit tu žegu. Selo se zavuklo u lad i kunja. Samo guske tvrdoglavo traže u kanalu kraj druma kap vode i sočnu zelenu travku . Vidim da im nije pravo, svađaju se, jedna drugu grize. A meni svedno.Ta pusti guske!

Drumom širokim, bilim, mekanim od debele prašine, odjedanput se prolomi prasak. Iz jedne avlije blizu Save poletiše dva vranca upregnita u drvena, okovana kola. Mata, priličito mlad, al izgleda goropadan, naglo i(h) skrene na drum i udari desnog pa livog vranca, popusti kajase a oni jurnu. Ta, ne udara i(h) on jer i(h) mrzi. Sjeća se on riči svog dide: Koliko voliš konje, toliko ti vridi duša!

Stoji Mata u po kola raširiti nogu, kajase drži čvrsto i nagne se malko natrag. Na glavi mu kapa, koja od te jurnjave lebdi nad malom mu glavom i tako dopušta da mu vjetar brka svjetlu kiku, nježnu poput svile, na čelo, ko da mu oće sakrit bećarsko desno oko, koje je namigivalo svakoj lipoj curi al i po kojoj mladoj snaši. A možda ga baš oće malko i zaštitit. Ta zna i kapa i sunce i vjetar i njegova kika, da njegovo namigivanje nije prošlo.

Za kapom plavi cvitić izgleda još jedar dok se opire suncu i Matinoj ruki, koja ga malo malo pa poklopi.Rubinu je skroz raskopčo, tako da mu se vide mišićava prsa i tek oko pupka po koja dlaka, jer mu se kajiš objesio ispod mršavog stomaka.Rukave je zasuko do iznad laktova, valda da mu se vide jake ruke i nabrekle plave žile, koje od bisa samo što ne popucaju. Crne šake lagano, sa dva prsta, drže kajase, a u desnoj još i kandžiju, kožnu, pravu, što je kupio za zadnjem vašaru. Još je skoro nova, još se lipo vidi crven, bili, plavi.

Vranci jaki, podigli glave, kasaju iako znaju, da se nit njima nit kočijašu ne žuri. Niz oglavine im se cidi znoj. Malo mi i bi žao, al nisam ništa tio kast. Nisam tio da me Mata spazi, da mu pokvarim užitak.

Mata juri i iza sebe ostavlja oblak prašine.

Njeko mu iz debele ladovine ispod velikog orasa opsova mater njegovu obisnu, šokačku. Al to Matu ne dira. Ta psovali su njemu nedužnu mater i oca kad god je to bilo il nebilo u redu: dok se kerio u tuđim svatovima i ko guzičar kupovo granu, dok je potljam neprospavane kratke bećarske noći išo zorom orat ko da je najodmorniji, dok je s veselim društvom pjesmom budio zoru i zaspale pendžere lipih udavača, dok je prid tamburama rasipo novce i srce i dušu.

A Mata leti. Sigurno on u sebi odvraća psovkom, jer nikom on nije osto dužan, iako su mu i dada i mama govorili da to nije lipo, kršćanski. Ne okreće Mata glavu. On i njegovi vranci , njegove misli, njegove želje nisu od vog svita.

Ma neću ga još dirat. Nek se izdovolji. Ta nije se već dugo provezo selom nako, kako samo on to zna, nije već dugo nikom inatio. Ma jebem ti ja Šokca koji ne zna pravit inat. Ta di bi bila Slavonija bez inata? Dok je Šokac nosio bile čorape, drugi su odali bosi, dok je on bio obistan, krisko prid tamburašima, drugi su samo sanjali o kruvu, dok je on rasipo imanja, davo novce za ljubavi kojekaki Tena, drugi još ni ni bilo! Sad on iz inata ne nosi bile čorape. "Nek i sad nose drugi" promrmlja Mata kroz sitne zube, "nek se kočopere. Al osim mene! Neće oni prćkat po mojoj zemlji! Samo ja to smijem, jer meni ona neće zamjerit, ona je moja! Ma ni Matu niko zafrkavo! I samo da znate: nikad Mata neće bit tuđi na svom!" vrisne i ošini po konjima.

Drago mi je bilo dok sam ga tako slušo."Tako je, Mata! Ne daj se! Ma nismo mi kurvina kopilad. Mi jesmo čeljad vilenja, al smo vridni, pošteni. Neće nas niko zavest. Nije nas zavodila nikaka zvizda. Ni crvena ni žuta. Crvenu i nako nismo gledali a žutu smo volili. Volili smo tu žutu zvizdu, volili sebe, volili pod njom ko bogata trpeza prostrtu našu Slavoniju. Ali nismo se mi ni njoj klanjali. Ma kom se mi Šokci klanjamo? Samo Bogu i tebi zemljo crna, teška, blatna, ravna, ma draga, ma mila, ma slatka.Ti si nam sve! Ma jebem ti a sve no što ni tvoje" prišapnem mu tio na malo uvo.

Mata odjadanput naglo pritegne kajase. Konji su već pomislili da oće stat, ko kad je njeki dan skobio mladu curu i tio ju povest, provozat. Al Mati danas nije do toga. Mata danas slavi, luduje. A kad Mata luduje onda samo treba tambure, rakiju i svog druga. Nije Mata nikad imo veliki drugova. Dok su "drugovi" bili u modi Mata je bio sam. Mi smo čeljad vilenja. Bi ćemo sami ako treba i cili život, sve dok ne nađemo pravog čojka, kom mirne duše možemo kast: bača, ti si moj baća. Ne nako od reda nego iz dna duše, iz dna našeg srca širokog ko ravna, pusta, draga, mila nam Slavonija. Ma nek je jebena, al je naša!

Povuče Mata livom rukom kajase a vranci naglo skočiše. Kola samo što se ne privrniše. Prid Matom i njegovim vrancima puca stara ponosna šuma. Odjedanput se sve smirilo, sve je tio. Kola se više ne čuju. Vranci tio ržu. Mata se opusti, skupi noge, skine kapu pogleda ju i po starom običaju najeri baš na desno oko, iz kojeg iskoči mig ko na kaku curu. Ma ima Mata kom namigivat i u selu i na prelu i na njivi i u šumi. Di god da je, oko njega su njegove velike ljubavi. Zna ta šuma da ju Mata voli. Al svedno voli da joj bar jedanput namigne. Ma namigivat će Mata svakom. I nom kog ne voli. Zna on kom će i rašta namigivat. A kako da ne namigne njoj, koja je zapamtila njegove prve, makar i nespretne ljubavi. Držala je ona Matina leđa i dok su bila gore i dole, al nikad nije dala da se umažu. Njegovo štrikano špencle nikad nije bilo blatno, jer je njegova šuma prostrla debeli, mekani pokrovac maovine. Njegova bila rubina od bakinog tkanja nikad nije bila zelena na lakvotima, ako Mata nije ćeo da drugi vide. Jer laktovi se mogu ozelenit samo pri jednom poslu. Mi Škoci na to ni ne gledamo ko na poso, iako strogo pazimo da ga redovito obavljamo, jer ga radimo ko od šale. Naj pravi poso njekda moremo i zaboravit. Al vaj, nikad!

Mata šumu nikad nije psovo, Možda samo dok je neispavan, mamoran potljam kratke bećarske noći kolima naletio na panj, pa joj nako od milja ospovo mater.

Mata i šuma vole se jako.

Osjetio sam i ja tu Matinu ljubav. Došo sam mu blizu i slušo kako mu udara mlado, pošteno, plemenito, vridno šokačko srce. Lice mu je još bilo crveno od sunca, po malim obrazima se cidio znoj, sa pramena svjetle kike na čelu kapni mu na vršiku nosa graška znoja ko biser na maminom lančiću. Učinilo mi se ko da Mata reve i tio sam ga pustit da se izreve. Ma nije to prvi put da on reve. I njeku sam ga večer vidio da prid tamburašima reve. Ma revi, Mata, al samo onda kad ti to oćeš! Ne revemo mi po ničoj komandi! Mi samo svoji gazde! Al eto. Njeki put će mo pustit da nam zapovida tambura, njekad rakija. Al nikad žena! A nije naše srce tako tvrdo. Ma mi smo ti čojče mekani ko perje, mi smo čeljad vilenja. Samo nas se mora razumit i s nama pošteno postupat. Mi se volimo klinčit, jer imamo rašta!

Prišuljo sam se Mati iz zadnji šaraga i blago mu metnio ruku na mokro rame. On ko da se odma nije snašo, iako Matu nikad ništa nije moglo zbunit, pogleda ulivo, pa udesno, pritegni kajase, a vranci stadoše. Skinem mu kapu i uz naj plavi cvitak zataknem grančicu mladog rasta s tri žira.

Sad me spazio. Raširi prašne ruke, al ne baci kandžiju, pogleda me kroz mokru razbarikanu kiku i zagrli. Mokro mu se lice prilipilo uz moje. I moje i Matino srce lupalo je jako. Probali smo nješta kast, al nismo mogli. Sjeli smo u drik, držali se za ruke i revali. I dok se iz ruku cidio znoj a iz očiju suze, čula se u staroj rastovoj šumi ispotija složna pjesma. Riči su nam zajedno s suzama navirale: "Slavonac sam, time se ponosim, slavno ime od predaka nosim. SLAVONIJA JE DOMOVINA MOJA !"