Ilija Babić Andrin


SA STANA

Život babogredski nije tekao samo u selu. On se širio čitavim babogredskim atarom po stanovima koji su poput gljiva nicali svuda i uz gundinačku i sikirevačku među sve do Save i kruševačkih njiva, pa onda prema Štitaru, Rastovici i Banovu dolu do Berave prema Cerni, skrećući potom uz šumu Orljak u Škopinjak, Kalilo, sve do Kladavca krividavoj Bitulji. Ona je onako zelena i obrasla šumom, primala u svoje korito grlate stanare s bacnjevima, u pređnim gaćama da se okušaju u ribičkoj sreći, znanju i vještini. Tu su ribarili naši pradjedovi, djedovi i očevi, a eto imali su sreću i neki od nas vaditi iz bacnja žilava šarana, proždrljive štuke, linjake zlatne i čikove ljigave, crvenpreke pitome i somčad brkatu. Nosili bismo ribu sa strane, uz obalu u brocama sa prtenim uprtama koje su žuljale izgorjala leđa od sunca dok smo sterali uzice i dok je dado zamahom kose slagao o otkos visoke strni šišulje i brkulje, a mama ih žurno rukovetala i pažljivo slagala na uzicu, u snop kao Božji dar plodne godine za jesen, zimu i proljeće, do nove.
I njive su bile blizu koljebe. Bunara i jasenovog i dudovog hlada, okola ograđenog prokolama, punog rogate marve, kaljuge u kojoj su se hladile kovrčave mongolice dojnice i veselo, zadovoljno rocale, sanjajući debele žitne vlati. U debelom hladu bijelio se jastučić u kom su spavale naše male, povijesne seke, pokrivene škrtom, prozirnom, bijelom tkaninom da ih ne ometaju muhe, komarci ili mravi, čekajući tako mamu da se vrati s drugog kraja njive i onda napuni crvena ustašca najsočnijim i najslađim "mlikom" na svitu. Uz stan je pjevao slavuj, graktala vrana, a u duplju vrbe siva čavka je odgajala mlade. Mi smo se đeca, dok bi stariji u podne odmarali, igrali zapljuvanke ili podvađivali vrane na visokom hrašću u obližnjim šikarama i kiselili se sočnim kiseljakom s livada, sladili tek poroznjelim jagodama i punili pluća mirisnim stanarskim zrakom.
Kad bih se s dadom vozio doma, u kolima, i prolazio pored koljeba, svaki je stan drugačije mirisao, svaka je šikara imala svoj dah i svoju poruku. I sve sporedne linije su bile obrasle drugačijom travom i svaka je imala svoj vagaš, a ja bih tad uspoređivao tragove kolskih kotača, uspoređivao ih s drugim te se u sebi veselio što bih uvijek mogao prepoznati trag naših "rafova" i tragove potkova naših kobila.
Sanjao sam kad ću narasti da i ja kočijašim i kobile "ćeram" kud ja hoću i kud je ravnije. Sanjao sam kad ću i ja smatat cigaru i držati uzde mešu koljenima, a onda zaklopiti tozu, netegnuti kajase da kobile dignu glave i krenu kasom.
Sanjajući rastao sam, narastao, vraćao se, došao i nažalost, kasno se vratio. Mnogi su porušeni, oronuli i obrasli trnjem, mnogi su prazni, ali neki žive, neki oživljavaju i kada ih takve vidim, u meni raste sreća, avraćaju se sjećanja u koja bih želio vratiti i svoje kćeri i sina, a brižnu majku i oca u mladost i sve rođene i pokojne koji su me koje čemu korisnome naučili, upućivali u život stanarski.

Stanovi su prve farme u svijetu i ponos su naše Šokadije i hrvatske Slavonije jer su iz širokih pašnjaka, okola i svinjaca, svakoga jutra izlazili čopori marve svojim utabanim stazama u hrastike, mašući repovima uz klepete limenih klepki i sitnih zvonaca., obješenih o vrat najlonjavijim predvodnicama. Sve se veselo zaigravalo, sretno što ide u slobodu, očešati se o hrapavu hrastovu koru, ili grbavu topolu na rubu blatnjava bare, pobosti se s oholim bikom iz drugog čopora, začuti pjesmu i reski fićuk stanarskog čobana, upućemn tek podjevojčenoj mladoj stanarici koja je stiščući kravsko vime pobudila u sebi ženstvenost i želju da njeno pupajuće poprsje makar i nehotice dodirne onaj koji ju doziva fićukom. On ju podsjeća na pijuk mladog jastreba, poletarca, željnog da prvi put u svojim oštrim prstima osjeti slasni plijen.
Hitra je žurna i radoznala, a po suncu se ravna na koji će pravac prema zovu i prispjelom znaku. Bose se noge neprestano posklizuju na ovlaženoj, toploj zemlji, poškropljenoj srpanjskom rosom. I
tako je bivalo s dana u dan dok ne krene gologlava, a tad će svake nedilje ranom zorom ići u selo, namjestiti glavu i onda na misu u novi život, novi životni zakoračaj koji će ju obično odvesti na drugi stan, na drugi dio atara, k voljenom i budućem dadi njene dječice.

Studeni, 1997.
Ilija Babić Andrin

---------------


BABOGRETKA

                                 Ova vesela, prkosna i ponosna Šokica nejnježnije, najhitrije i najstvaralačkije ruke, tako je rijetko spominjana i nikad iz duše opisana i oslikana.
U svakom babogredskom temelju vidljiv je njen žig i svuda je prepoznatljiv, i u otkanoj suknenoj ponjavi, na naštrikanoj štrimfi, našlinganom otarku i jastučnici, nanecanom stojniku, izvezenoj zlatari, na nošnji najbjeljoj i najmirisnijoj, u kosi brenovanoj, ukrašenoj zlatnom šamije i pletenici djevojačkoj okićenoj bijelom fijojlicom i zumbulom roznim i plavim.
Iz njenog oka iskri ljubav, iz obraza rumenilo kojim oslikava rod i lozu iz koje potječe, a na ustima lebdi joj osmjeh koji mami i za kojim se luduje.
Zanosna je, zavodljiva i neodoljiva, a u duši privržena svom babogredskom šokačkom.
Oduvik je tkalja, vezilja, prelja i kuharica.
Brižna je majka i najponosnija je kad na svojim njedrima othranjuje svoje dite od kraja Jelasa, Mlake i Berave do drugog kraja Donje Male, Čevatova, Klasnog i Repovice i stanova po cilom ataru.
Njenom rukom je svakodnevno milovana glavice tek rođenog čeda i njom je zagrljen sin kad je ispraćen u vojsku, u rat i na vjenčanje.
Svuda oko nas su pružene ruke ove babogredske žene, pune nemira, vrijedne, neumorne i stvaralačke.
U kolu su ispružene kad tijelo gori, a grlo veze, a na njivi, čijalu, divanu i dalje iz njih niču nova djela koja opajaju oko, nadražuju uho a u duši rađaju blaženstvo.

1999.
Ilija Babić Andrin

-----------


MA` BAKA

Kad bi njekog pitali jel' pozna Francu Marinovu, rekli bi vam:"Jel to 'na s kraja sela?"
E vidite, to je 'ma baka po mame.

Tak'u bi sva'ko poželjio imat' u kuće. Za nju vridi 'na naša šokačka:"Ge ju metneš, tud i ostane." Ona vam je majstorica za kolače, kak'e nema u okolice i to ne makar kak'e. Malo danas žena zna ispeć' krofne, a u nje kad zakuva, tisto se digne skroz priko vanjgle. Pa kad razvije, od 've male modlice krofne narastu k'o mali kruvovi. A da vidite opašaj, debeo na prst i k'o šestarom opcrtit. Onda kad pravi šape, sam' malo namasti modlu, a kad se ispeku, sam' isfrknu iz nje. Svaka po seb' ima sitne rupice i u ustim' se tope i sipaju k'o snig. A paprenjaci istom? Oni su prava bakina majstorija. Lipi, žuti, posuti sitnim šećerom, sa svakak'im šarama s 've drvene modle.
Svi joj se čude zašt' i' pravi, a ma' baka stidljivo sagne glavu i tijo izusti:

"'Vi moji kolači mogu durat po njekoliko mjeseci i uvik su ko friški,
a 'vi novog kova, s filovima, brzo se kvare pa se svit more od nji' otrovat."

Zna ona pravit i muškacone, al' za nje treba puno orava, onda radije zamisi njekoliko tepsija medenjaka jer imaje meda od svoji' čela. Nji' se najviše najedem, a evo donila sam svakaki da i vi probate i uvjerite se u majstorluk moje bake.

2002.
Ilija Babić Andrin

--------


STANARSKA TUGA

Na rastovu panju sjedi dida Mata,
prisjeća se mladosti i dva zadnja rata.
Uz šumu je rasto i marvu napaso
iz nje gazda bio i rakiju pio.

- Koljebu mu štitila,
- i gospodu mitila,
- ljubavi mu skrivala
- krovove pokrivala.
- Iz nje đecu školovo
- i ruvo im kupovo
- sinove mu ženila
- i za sve se brinila.

Gleda dida Mata niz prosjeku dugu,
suza mu na oku razotkrila tugu.
Od boli ga nješta u grudima steže
jer tu pored njega stabla dole leže.

- Rastovi se suše,
- sinovi mu se ruše,
- šumski staza nema
- ni rike jelena.
- Nema pjesme snaša,
- a ni kirijaša.
- Opusti nam eto
- đedovina naša.
- Sam ostaše uspomene
- Na našeg Kozarca.

2000.
Ilija Babić Andrin

--------


ZIMSKA IDILA

Stojim na dugom mostu prekrivenim dubokim snijegom koji u ovoj idiličnoj tišini spava i miruje ispod bijelog iskričavog okrtača. Snijeg mi je preko čizama i nije mi uopće hladno jar zebnju potiskuje ovaj lijepi doživljaj. Jednostavno me grije ova slavonska ljepota, ovi kanali, iznad kojih stojim i šume koje počinju i šire se u pet strana, u pet revira i odlaze u vis, u dubinu i daljinu, završavajući damo negdje u nebeskom plavetnilu kao da su vrhovi hrašća spojili plavo nebo i bijelu zemlju.
Svuda unaokolo blaženstvo, tišina i mir, a svakiu rub šume je raznolik i svaki hrast "predvodnik" je drugačiji. Iza mene je početak šume Orljak presječen kanalom Bituljica koja poput zmije vijuga od ceste prema Bitulji i začudo nije sva "zacijelila" ledom te u zelenu svoju stariju sestru donosi ubrzanu vodu iz kanala, pitomih kladavačkih njiva. Desno od mene mostu upućuje prolaznike ravnom cestom prema Prkovcima, a između poluzaleđene Bitulje, uzdiže se u ovom okružju najstarija šuma, Šiškovka. Njenu vrijednost najlakše je ocijeniti po trima divovima koji joj stoje na čelu, jedan je uz rub Bitulje, drugi uz kanal do ceste, a ovaj najgranatiji u sredini liči na moćnog gospodara, neprikosnovenog i prkosnog Slavonca. Cesta je široka i na njoj se u daljini vide neke tamne siluetice, no jedan trag traktora dovoljno govori da se nikome nikuda ne ide. S druge strane ceste opet šuma, tzv. Jokino Merolino (po šumaru Joki koji je sad u mrovini). Puno je gušća i sitnija od Šiškovke, ali ova cesta uzmeđu hrastovih susjeda podsjeća na ritove branjaskog Kopačeva i ništa nema manje čari.
Ispred mene je kanal Jošava koja od ruba našeg babogredskog atara teče kroz šumu sve do Mikanovaca, a nestaje kod Viškovaca iza Đakova. Ni Jošava nije zaleđena i brzo teče prema matici Bitulji, a uz njene obale kao bregovi stoje gumure šaša na čijim se vrhovima nadvijaju bijeli šeširi. I slijeve i s desne strane Jošave je šuma. Desno je Stari Kladavac koji nam se čini pripojen Jokinom Merolinu, ali između njih je upravo bivši kanal Kladavac koji prema dubini šume ide u širinu i ljeti je raj za ispašu divljači, ali i skrovište za mladu srnčad od nesnosnih komaraca. S lijeve strane Jošave je šuma Merolino koja s juga graniči Brkić-kanalom još nazvanim Biđom pa tu šumu nazivaj i "Med'kanalima".

Brkić gledan s mosta izgleda poput oštrog klina koji se zabija duboko u šumu i vrpoljačka polja i tihu bjelinu. S desne obale nad vodom su se savile grane praske od ogromnog teretas, a ispod bijelih šalova vire im sjemenke poput zrnastih privjesaka i mirno gledaju u doboku vodu. I onda još jedna šuma, od mene lijevo, koja valjda prema nekom dogovoru i Brkić mora zastriti s lijeve njegove obale. To je šuma Voluvak. Ona isto počinje vrhom šiljastog trokuta i najmlađa je od svih spomenutih te se od Brkića sve više širi prema jugozapadu i cesti koja je dijeli od polja. Sve je nevjerojatno, neoposivo i očaravajuće. Ponekda tišinu prekine kopčev "Piju, piju" i lavež pasa u naselju Kladavac što upravo odjecima u daljinu upućuju na pitomost ovoga kraja i ovog bijelog raja. Osvrćam se polako okolo, pogledom pratim slike još ne naslikane s lijeva u desno i obrnuto.
Dugoku udahnuvši ovaj reski zrak koji, omamljuje, zaputih se polako natrag tišinom i pogledom potražih plave dimove iz obližnjih koljeba. Neki su hrabro hrlili u vis, neki su opet bili tamno sivi, a onih koje je oko htjelo vidjeti nije bilo. U trenu me obuze sjeta i u nutrini osjetih prazninu. Vratila su se sjećanja na djetinjstvo, na one koji su još više upotpunjavali ove ljepote i svojom ljubavlju kao da su stvorili ovaj mir i čija je koljeba bila prva prema mostu. Njihov je dimnjak uvijek bio najveseliji, peć najtoplija, a vrata su svakom rado otvarana. Pred očima mi zasjaše slike bake s toplim čajem u ruci iz kojeg je mirisao rum i dide s cigarom u ustima i znatiželjnim upitom:"Imal' dite kaki' tragova? Ge ćeš stat večeras?" No stvarnos je ipak moj jedini trag kroz snijeg i koljeba, iz čijeg se dimnjaka neće dimiti sve dok ja ne podložim, a vatra će tad zapucketati ovaj puta samo meni. Vani će se polako spustiti tama, a koljeba će u okrilju šume ponosno čekati novi dan umivene glagim povjetarcem i pokrivene bijelim perinama.
Ilija Babić Andrin

------


ĐED LOVRO U SVATOVIMA

Eto svitu mene opet k vama. Sad ćete kast vaj nezna ništ drugo no laprdat o svojim nedaćama, o svojoj snaje i da sve ne nabrajam.No prije što počnem moram vam kast, al da lupim prije utvrdo (tuca se u glavu) vriđelo je no što sam napravijo, sve ide ko podmazano. Znal te daj đed Lovra doživio daj i dragi dado. Je, je. Jestel vidli pseće krvi i duve. Eto, upamtite zauvik niš ne pripisujte, nedajte svoje. Ugovor je zakon, onda si i voljit i činjit i od vraga postaneš drag.

No, šta sam no ćeo rit (malo zastane i zamisli se) da, ta opet sam vam ćeo njeku kast korisnu, nješt što nevalja. Eto sad sam ja ko prispio vaki sid i za svatove, a prije su me pitali jel imam šta za utrunjit, za prikast. Sad se oni samnom tobože i diče. Kad me tako dovedu onda sna prid svitom:"De dado oćul ti usut u tanjur, de na vom tanjuru bolje meso." Pa nako skida mi s kamizola dlake:"Joj dado vo je kako si se češljo..." A ne side, da ne kažem remunde sam se potkumljuju. Sve to misli Lovre njeko prdnio u pamet. Al đed Lovra samo škica i usebi se podsmijava. Znal te šta kad bi mogo vako još makar dvajst godin, baš mi je lipo. Sad ja samo obilazim, zabadam nos u svašta, pitam zašt mi je rubina slabo ispeglana? Lovra vraća i znam da se njima od sveg ovog škamuca, al ne smiju mrdnit. Njekad mi bude žao nog mojeg temerutnjaka, al da vidite kako i guja poskakuje.

No nisam došo rad toga. Eto svitu moj dospio ti ja i u svatove, čak pozvan i na dva dana. Zno sam da je to sad ludost, al da ja vaka i daj to tako rasipanje Bogažemi ja ni sanjat nisam mogo. Nit su to svatovi ko prije nit je to bome svit normalan, nit bi ja do kod sebe taka čuda činjit. Ta da vi vidite šta se to radi... Prvi dan sam nabrojio 28, a drugi 36 što kaki žena. Došle one tobože pravit kolače, ta došle one u vražju mater, uh odma mi se diže tlak. To se nalickalo, na sebe povješale zlatne lance, narukvice, nafarbale se, namerisale, podmazale nokte, naandulirale i to došlo misit. Al bome nisam uspio viđet ni mišnje ni zakuvljivanja, samo su tandrkali ni vragovi na struju miskeri, kako li se zovu. E onda kad sam čuo kake će kolače pravit pomislio sam da sam njege u tuđem svitu. Jedna viče ja ću londonske, druga će konguanske, četvrta ja ću havajski vjetar, na će banjalučke, ne beogradske, Bože mi prosti valda rad toga što su četnici po nama tolike godine krkali. Do tad nisam zno da postoje i životinjski kolači.
Ilija Babić Andrin


PRID ŽETVU

Nedilja je poslije podne.
Iza naše koljebe,sjedi moj dado,đed Ivša Pavin i đed PERA Katačin.
Sva trojica su gleđela u pravcu žita koje se zlatilo na suncu
Dok je u vršikama vlati nješt pucketalo.
Đed Ivša,podbočit na svojeg vrču reče:»Stipo,zrelo je treba ga kosit.»
Đed Pera se podiže,zakorači u žito i otkide njekoliko vlati
Te opet sjede na svoj tronožac.
Svakom pruži po jednu vlat i onda je počeše mervati dlanovima
Pribacivali su smrvljenu vlat s dlana na dlan,a pljevu su otpuvljivali s ruku.
U dlanovima je ubrzo ostalo samo sjajno zrnje.
Đed Pera je odvajo zrno pozrno i brojio.
Nabrojio je četrdeset dva.
Otac je namjerno uzeo kraću vlat i nabrojio trideset i šest.
Đed Ivša ni brojio,već i je njekoliko zdrobio zubima,a onda gledajući i na dlanu procinjio:
«Tvrdo je i brašneno,a vlate su ga pune i sjajnije je no lane,nema se šta čekat.,»
U mojeg dade se ozari lice,a iz očiju mu proviri sjaj koji mu odade sreću i zadovoljstvo.
Lnjske godine nam je žito potuko led,a dok je bilo u krstačju
Nedilju dana je padala kiša.
Puno ga je isklilo u snoplju i jedva smo imali za nas.
Bio je uvjeren da će nam dragi Bog ve godine bit puno milostiviji.
Ilija Babić Andrin


ŽALOST DJEDA LOVRE

Na malom stoliću (tronošcu) sjedi đed Lovra rukama i bradom naslonjen na štap, vrču. Pun je tuge, vidi se da je izgubio nekog dragog, nekog tko će mu puno nedostajati. Tiho i prigušeno počinje svoju tužnu priču, brišući suze i šmrcajući.

Eto šta ti je život, Bože dragi zar je to sve za vjerovat? Tako brzo proleti, protrča isprid nosa, ko da si sanjo i da si bijo dite, i vojnik i mladoženja, i crnčio ciloga bogovetnog života, i onda odjedanput štucneš, zdrmaš se i gotovo. Ko da te ni nikad ni bilo. Evo sav sam se naježio i nakostrušijo (pokazuje kožu na ruci). Ta kud sam se ja baš moro tam trefit i ja to gledat? (Kratka stanka) Al nek je to sve, valda će mi se to s vremenom izgubit isprid očiju, no štaću ja brez mojega dinera, mojega druga, mogob vam rit i brez brata i savjetnika i štagod oš. Ta taj moj druga Pava, bijo mi je najpreči na vom svitu. Ta štagod sam proživijo i lipa i gadna, bijo je nuz mene i diljio samnom sve. Ama baš sve. Koliko sam se sam puta zganjo s pokojnom rad njega. Znala je kast:"Eno ti Pave pa nek on stobom." Ma moro sam ju njekad i pirnit rad njega i nje jezika. Al i on i ja ostali smo ljudi i nisu nama žena prnjkale ni prćkale kako to rade danas vama, a ge zapovidale, de vako, de nako, a jok, što smo ja i moj drug Pava skanili i naumili, to smo i učinjili.

Eto nedavno smo bili u svatovim, napripovidali se, nagledali svakaki sprdnji, natužili jedan drugom o našim sinovima, snajama, unučadma... I baš po toj njegovoj pripovide, učinjilo mi je daj njemu bilo puno teže no men. I onda se ja čudim zašto ode tako iznenada, od čeg je? Čuo sam da čojk od sekiracije i dešperata more najedanput, stegne ga u prsju i za čas gotov, a on je baš tako.
Zno sam ja da će njega koštat života na njegova prija Reza. A lipo sam ga svjetovo:"Ne daj sinu da ženi nje kći, znaš druže da si godinama petljario snjom i da cilo selo zna za vas."
On se na to samo naškumijo i reko:"Ta pusti Lovra, znaš daj mi baba nikaka i bolesna, a poštivat ćeme bolje i sna, ta tud su dvi ljubavi."
Nij jadnik ni samnjo daj ona čekala priliku kako će mu se osvetit. Jer što žene naume i pamte... One su u stanju cili vik čekat da ti mogu kast:"A, jesil mi došo? Jel da sam te dočekala." Ma sve su one Eve i iz nje kalupa nabasadite.
Kod te Reze baš ni bilo tako. Čim je moj drug osto udovac, ona priuze uzde u svoje ruke i gazdaluk u njegovoj kuće. Naređivala je šta će se kuvat, kupovat, prodavat, kakoće se zgrade pravit, ge će se pendžeri metnit, ta sve. Pavin sin opet dobrić ko i moj, sam klima glavom ko omak dvogodac i u svoju babu gledi ko opsnitit, velji mandov:"Nige take."
Džaba štoj otac sve namaknijo i cili život šparo, zaboravijo je na njega i na red kako se otac poštiva. (STANKA)
Ta čudijo sam se ja opet i Pave, ta zar da njega jedna macafuta nadjača i nadmudri... E da vi znate kaki je on bijo za ženske? Zno sam za svaki njegov korak i za svaku s kojom je vašario i šatj od koje dobivo. Svaka mu je trčala u oče ko ćorava, svaka ga je voljela, al bome ni jedna mu nije mrdala, il daj smjela njegovoj žene pravit inat.
Kad sam ga vak gledo ni on bijo lip čojk, jeste bijo pristo, i imo vražje oko, no zno je šnjima, zno je zapjevat, zaigrat, zamišat u kolu. Onda štoj se zno kerit...
Valda je vragove to privlačilo, a sigurno i no štoj dobro zno prifircat i štoj je maštrafijo. Taj neba mi ni zapalijo loše cigaretle, nit je smoto krdže. Nevolje se otimale koja ćemu boljeg škiju kupit pa toze za duvan, šobare, kape. Ni jedan mu u selu ni bijo ravan u tom, svakog sveca nova kapa i druga na glave. Svi se čudili otkud mu, a jedini je zno i crna zemlja. Puno je doduše i to značilo što se ni nikom faljijo, sve mu vjerovale da sam nju voli i da niko nezna za nje.

Nagovaro on njekoliko puta i mene da se i ja s nji par upustim. Kaže on:"Reci da si ju vidijo tud i tud samnom u toliko sati i daš joj kast čojku daj šarena, ako neće s tobom."
Prombo sam se ja zalećat te voj ću, te noj ću, al vraga da nisam drven. Kad treba rit no glavno, ja se skamenim i odma mi moja baba padne napamet i pomislim:"Bože, šta bi ja da ona sazna, kud bi od stida?"
I onda ja bržma bolje počmem pripovidat o marve. Eto šta mogu kadsam taki, a toliko bi bijo sretan da sam makar malo ko Pava. Ja neznam daj se kaka malo slobodnija trefila pa me ponudila kako bi ja to privatijo i bil smijo? (STANKA)

Onda njekad smo znali pripovidat i o tom najgorjem, kako će bit kad krepamo, oćel nas saranit kako smo zaslužili, il će vako kako danas drže do nas, ko do omela, na dvoj na troj, pa ajd kod Pridragovi (babogredsko groblje). Oba smo lajali pokojnim ženama kad su nas skupile i pokazale stvare i pokrove za nje i za nas i kako će se ko spremit, kaki će i koji jastuk pod glavu u škrinju, otarce za velečasnog, salvetak na kojem će stojat sveta voda i da sve ne nabrajam. Kazale su ko prije umre, mora se saranit kako Bog zapovida, tako kao su one pridvidile i da pazimo da snaje nješt ne spatljaje. I tako one to sve skrpaše u jastušnice, složiže i pokazaše ge su vrgle. Nikad se to nezna koće prije pa nismo ni nas dvojica znali da će se prije naše babe smirit. Mi smo radili nako kako su željele, ispunili smo im sve po dogovoru i nisam baš čuo puno pripovisti poslje sprovoda da nješt ni valjalo. Jest samo svaja Luca lajala kako je za milost poslje ručka dobila njeke globure i rebra, a od sestre njaka prožukla krila; a znam kad bi snje skinio i okuvoje da bi mogo napravit osam veliki safuna, neb moro u vodu metat čvaraka. Ona je na seb, ko njekad, imala bolja no štoj dobila. Onda dok je baba ležala mrtva, dolazila je na lapača Matija, kažu daj zavraćala pokrov da vidi ušta sam babu obuo. Sreća nje nisam bijo unutra, neznam koji bi joj kraj prvi izletijo kroz vrata.
Poslje sarane, nismo Bogzna o takim stvarima ni pripovidali, al kad smo bili u svatovima, valda je nješt pridosjećo, kaže on men:"Druže Lovra, ako ja prije umrem, nemoj da ne budeš na ukopu od početka do kraja. Neću ni dame obriju brez tebe, a o spreme sve znaš. Sjećaš se štaj u jestušnice, sjećaš se nog štruksanog odila, anjcuga, rubine štoj ko i u tebe na naj sastav sa žirovima. Ogrlica daj obavezno uštirkana nako čvrsto. Za škrinju sam im sto put reko i navistio, oću od rastovi planki i od Tune Klece. Na njoj mora bit ispisano zlatnim slovima da u njoj ležim ja, Pava, nek svi vide i čitaje.
Kad me metnete u škrinju, neću pod glavu makar kaki jastuk. Znaš ne jastuce s crvenom navlakom, džakom. Oću daj jastušnica šlingana pa da se vidi crveno kroz šlingu. Onda nemoj da mi jastuk bude nisko i da mi glava utone u njega, neću kad me svete da mi sveta voda frca u nozdrve. Kapu na mene crnu, plišanu, nek se Reza jedi jer ona zna komi ju je kupijo."

U to ga ja prikinem:"De druže neblaka mu šta tije najedanput? Nikad nis o tome, pa onda majketi koda si već umro. Ko zna kadće i koji će prije od nas?"
"Ma nemoj ti Lovra prćkat, no slušaj dalje."
Velji on onda:"Nikad ti nisam kazivo da sam jedan doba uvatio Rezu i snaju kako su rasporile jastušnicu i razvukle moj pokrov priko kreveta i nješta šapću: Ja se napravio lud ko da ništ neznam, a vamo kuva po meni i toliko me uvatilo da ju zgodim priko labrnja da sto zvizda vidi. Ta zar da ne kažem moja flandra po mojoj kuće muzoviri i pravi rasporede. Sve mislim daj moj pokrov dobijo noge i dagaje njekud prošvindlala, il na pijac, il je seb odnila? Zato druže moj da te podsjetim kaki je moj pokrov jer si sigurno već zaboravijo. To ti je no tanko tkanje, po stotinu, s dva kutiša, nisam tijo jedan pa da mi dođe napo nosa. Svud okolo je široka čipka, s kolesima, nako nezamičuć, borkano, ni to makar kaka. I ako na mene slučajno metnu kaki drugi, strgni ga s mene i donesi svoj, a sebi dadi naredit isti taki, jer teb ću ostavit novce što sam ušparo i dukate da podiljiš unučadma. Kaži i pokaži da sam ti ja tako naredijo."

Odma mi sini u voj mojoj ćelepure da on sigurno zna daj teško bolestan. Ta otkud bi baš vako pripovido, vako sve spremo?
Šta sam mogo, no ga opet prombam tješit, al on ni čut, no nastavi.

"Al najviše me moj druže Lovra muči oćel ko pustit suzu zamnom. Da mije kakogod makar malo podić kapak pa da vidim šta se činji oko mene."

Na to sam ja prombo okrenit list na moje nevolje, al džabe, on napotepo po svojem i gotovo.
I tako on meni sutra ozbiljno donijo dukate i kesu s novcim, nak narozanu pređnim koncem. Prvo nisam ćeo uzet:"Ta Pava jesli poludijo? Ge ćeš ti umrt, geću ja diljit tvoje novce, ja se mogu prija privrnit od tebe, vidiš da imam karakuš u nogama, da me muči vrtoglav." Al jok, on to lipo pribroji na dvi rpice, jednu da dam kradom sinu, ako bude sarana po njegovom, a drugu da podiljim unucima i unukama i još svakom po veliki dukat. Ako ga nebi saranili kako treba, da sve dam za crkvu i da to velečasni kaže iz pripovisti na Božić kad bude najviše svita u crkve.
I na kraju mi kaza:"Druže Lovra, ja polako umirem već dvi godine, a bojo samse i teb rit. Već njekoliko put sam spado i neznam po koliko tako dugo odležim i ničeg se ne sjećam. Bijo sam ja kod privatnog doktora koji mi je reko da ću još malo. Bog zna kad moram."

I eto prošav dva dana dok smo sjedili u ladu pod kajsijom, pričali o marve, on pridamnom teško uzdani, štrecnise, strese i ni joj.
Skočim privatim ga, viknem snaju i Rezu, ones nješta čeprkale po kućaru. Dotrčaše uplašite, al je on već zavrnio oče i klonio. Ni me bilo nimalo stra, samo me tušilo ugrlu.
Nastade cika i jauk. Sna viče:"Oj dado nemoj, idem po doktora, čekaj još malo."
Reza trči sva izbezumita, zagrila ga pa ga zove:"Oj Pava kud ćeš? Zar ćeš nas ostavit?" Suze frcaje, ona ga grli, ljubi, stisnila ga na prsje pa reče:"A zašto je uvik mislijo da ga ne voljim? Ta nikad ga neću zaboravit."

I onda se spremalo za ukop, a ja sam po njegovoj želje sve pratio. Mogu kast da su me iznenadili i sin i sna, a pogotovu prija Reza. Stalno je povikivala:" De vako, tako je on voljio, de nako, tako je on željio."
Sve je bilo u dlaku po njegovom, od spreme do jela. Pečenke su bile prave poljske, sam koža i meso. Tog tista u kiselo, oraovače, makovače, s koričicama pa s kakaom. Nudilo se ko god je došo. Pića isto bilo svakakog.

U sobe je bilo najteže. Sin ni pristajo jaukat i revat za ocem:"Al dao ko će mi pomagat? Koće mi diljit savjete? Koće mi rit lipu rič i men i mojoj đece?" Onda su i ta unučad jaukala za đedom. I men je bilo jako teško, al morosam bit čvrst i pratit sve. Reza bi stalno ulazila u sobu i dugo gleđela u njega, a onda bi ju zaljale suze i istrkala bi van.
Ni druga Pave smrdbina mimoišla ni na dva vraga, Matiju i Francu. Došle su, ugurale se bliz škrinje, tobože pribjeru patrice i zavjeraju i po sobe i po Pave i svitu koji je dolazijo. Žalile su, tobože, sina Matu, a Rezu sam što nis proždrle.

Onda je i mene prisjeklo. Odjedanput mi dođe prid oče naše djetinjstvo na stanu, podvađivanje vrana i čavki, pravljenje sviroki, šaranje štapova, igre kod marve, zapljuvanjke i nožica, ta sve. Pa kad smo počeli razmišljat o ženskim, kad smo trčali, Bože mi prosti, podgledat dok su se pentrale po vrbama i dudama.
Onda kad smo se zagledali u naše pokojne, pa vizita, vojska i služenje u Petrovaradinu kod mašin-gevere, pa ženidba iste jeseni, đeca isto godište. Ma sve nam je bilo po zdogovoru. I sad me moj drug napusti, ostavi.(šmrca, briše suze)
S kim li ću sad pripovidat? Kom li ću sad zalazit i potužit se? Ipak sve mi je lakše što sam pomogo da mu se ispune zadnje želje.
E sam da je mogo viđet ko ga je došo posvetit i ispratit. Nisam čuo ti dana lošu rič o Pave, ama baš ni jednu. Svi su ga faljili kaki je bijo vridan, pošen, kako je sam namico u kuću. Malo ko ni revo za njim. A vako, kad sam ga gledo, baš je bio lip mrtavac. Nako malo ko naškumit, kokad će ti nješta rit pa je i to svit podsjećalo na njegovu dobrotu.

Najžalije mi je bilo kad je došla Eva što ni mogo progledat. S njom se godinama držo, al zato sam zno samo ja i on. Bila je jako nasavuljita, valda što se neb pokazala med svitom. Njoj je Pava išo uvečer prid spavanje. Ona bi sjedila kraj pendžera i štrikala, kroz pendžer bi pružila jedan komadić vune pa kad Pava dođe povuče za vunu. Čim bi ova to osjetila ona bi zamolila čojka da ju s fenjerom otprati do zaoda jer ju se stra. Kako im je zaod bijo iza štaglja, Pava bi ju u njem čeko, a vaj bi zuzoljio od zime dok ona obavi "nuždu". E šta ti je žensko, dok čojka uvati štreponica čekajuć, ona s mojim drugom topi mraz.

Bila je još jedna za koju su svi mislili da nazna ni mrava zgazit i koju ni jedna misa ne maši. Za nju mi je pripovodo kaka je neustrašiva, a baš ima zaganjana čojka. Velji daj jedanput došo, a kod nji se skupio divan i ona opet izišla. Kazo mi je da ju je ćero unutra i ni se vrnila. Kad su se rastali, on se polako privuče pod njiov pendžer da čuje štaliće kast tom svitu. I zbiljam sve žene na nju kud oda, ge bila, a ona mi pet ni šest:"Bože mi prosti, ta šta i pitate, ta išla sam švaleru." Na to se svi nasmijaše pa i sam nje čojk, a ona rekla pravu istinu.

Onda je dolazila i na štoj mu kupila plišanku koja je ošla šnjim u groblje. Ona je sam teško uzdisala i ponjekad se ušmrcnila. Znam da joj ni bilo lasno.

I sad daj to sve mojem drugu gegod ispripovidat. Šta vridi što sam ja to sve pratio i vidijo, čuo? Možda ga zkobim na nom svitu, a ko zna u koji ću ja dijo, Pava će sigurno ge ima puno ženskinja.
Uglavnom neć ni ja dugo. Ta ni mi nikad palo na pamet da će on prije mene, ma čak sam mislijo da on i nemora umrt jer je voljio i zno življet, a no prođe nas ko jedan san.
Štoj bilo lipo to prošlo brzo, a štoj lošo i strašno, žalošljivo, to te čeka iza svakog ćoška i jede i mene i sve umeni. Ikad sve to srpiš, pitam se rašta se i živi vak kratko, rašta se čojk i rodi kad ne more življet makar dva vika? Kad vako sve sagleđem, ja u vom svojem, nikad nisam bijo svoj gazda i što sam mislijo ništ u životu nisam posvršavo nak kako sam ćeo. Dok sam bijo dite moro sam slušat svakog od sebe starijeg, svakom prvi "Faljen Isus", svakog poslužit, ako to ne učinjiš, ispleskaju te, ispljuskaju. Onda ajd u škulu, tam opet dobiješ od gospojice i pope, a uvečer čim dođeš nastavi otac isplaćivat. Dok čuvaš marvu prije škule, ako ođe u štetu, opet otac po tebi. Kad si narasto vojska, tam slušaj kaplare, peri za kaznu tuđa govna po zaodim. Dođeš doma, oženiš se, uvik si među dvi vatre, vam mater, vam žena, vam otac. Dođu đeca, ni to nesmeš odgajat kako bi ti, svi se patljaju, a moraš se brinit o njima. To ni ni teško ako to sluša i valja. Otraniš nje, onda i oni ko što sam i sam, škola, vojska, ženidba, udaja, troškovi, brige, straovi pa reveši, jauci...

Bogaže mi imam više na seb prsta no što sam u vi moji sedamdeset i njekoliko bio vesel. Ko te razveseljavo, tog začas izgubiš, a kote jedi i ždere taj mal, mal pa prid tebe. I zato moj druže Pava, žao mi te, no sigurno je daće ti bit bolje tam ge si (prikriži se) Bože mu oprosti. A de, na koji ću pravac ja, kud li sam sad pristo?

Okreće se, uzima maramicu, briše se i polako odlazi.

Najbolje bi bilo da ja prošećem do groblja do moja babe i mojeg druga, s njima kast koju.
Ilija Babić Andrin

--------


ĐED LOVRA U BIZOVCU

Ulazi ozarena lica, živahno, ponosno i ushićeno. Udari dlanom o dlan pa se onda udari po grudima pa reče i započe:
E zbiljam sam sad ko tica, ma mogo bi poskočit pa polećet.Tako sam lagan,t ako mi krv proradila,uskuvala,prid očima se prosvitlilo,
Izbistrilo, a tilo ko da ni moje, njekako gipkije, laglje, a mlađe makar dvajst. A lipo oni mene zvali još priklane, ti naši penzonirci,ajd
Lovra s nama, pa lane ope, a ja neć. Ge ću ja ić kraj toliko briga kiselit sido prkno. I onda me proljetos nagovoriše pa se upiše za taj vražiBizovac.Odma ja sve uplatim, al kad je trebalo ko sutra ić, uvati mene njeka štreponica, njeki stra kako li ću šta li? Cilu noć sam se privraćo po krevetu, a kad sam se njekud đeo, sanjam ti ja kako sam se spremijo u kupaće gaće i kako izlazim iz vode priko njakog betona pa kako sam se nakečio, pukne mi guma na gaćama, a moja sramota sini kolika je široka. Čuo sam žensku vrisku, smij i vidijo kako su sve uperile prste u mene, a ne moš se iskobeljat iz vode. Mrdo sam, puzo i njekako zamanem desnom nogom da ću van, kad ja ošajdari čašicom o beton.Toliko sam jauknijo da sam i sebe probudijo kad no ja žvajznijo koljenom u duvar od silnog vrćenja i tezmanja. Sav sam bijo oznojit, a koljeno boljelo da mi je stavljalo paru. Mislijo sam ujtru da neć moć ić. Mord i ne bi da nisam stalno meto unšlag, umako truljicu u rakiju pa š njom na čašicu. Kretalo se isprid crkve u polak osam. U što me bilo stid nosit torbu, prije sam ja lako il u kolim il natovarim na babu, a sad ajd ko pican. Čim me spaziše navaljiše na mene ko ose. Jedna viče: "A dala ti je sna da ideš." Druga: "Fala Bogu, Lovra živnijo." Treća: "Baš me zanima kako izgleda u kupaćim gaćama." Na vo sve sam odšutijo i nak se malo naškumijo, ko da mi je svejedno, prikrivo sam no što me bockalo: "Ludi Lovra, bolje se vrni doma." Ipak izduro sam. Onda sam nak ispod pervaza pogledo po toj rpe koj tud od muškinja. Bome nas sedmorica, a no sve ženskinje. E, sad i u men počeše kundravci štrcoljit, kake l da li će ve izgledat kad se poraspremaje? Zagledim se u dvi s najvećim prsjima, uh što su se podbradile, sam što im bluze ne popucaje.
Ta Bože ti fala koliki njima trebaju jastučići da te svoje mirakule uture. A onda dođe jedna koju mi je ćeo moj pokojni drug Pava ugovorit. Držala se nevoljnjača ko štampa, nit je povorana, nit pogurita, a i štel joj je bio kunten. I sad mi ko ne bijade krivo rašta sam krenio.
Posjedali smo u autobus. Njeki su si još otprije našli partnera, a ja sam sio ge bilo prazno. Čim smo krenili, jedna vikni: "Ajda da se za sretan put izmolimo."
I započe Očenaš. Kako sam se naučio useb molit, tako sam i sad. Čim se izmoliše, počeše se dovikivat i pripovidat štaj koja sanjala, kog je sanjala, al bi najgorje kad jedna udovica reče. " Joj, ja ti noćas sanjala Lovru kako smo se uvatili za ruke i idemo u bazen. Prvo zagazi on ponda se okreni, mene nježno privati i pusti u vodu. Prvo smo se malo zapljuskivali po leđim, a potlje me masiro tako lipo, polako da se evo i sad ježim." U to doviknu druga: "A štaj dalje bilo?"
"E to vam neć kast! Toć njem kad uniđemo u bazen."
Prvo sam sakrivo glavu, al potlje provirim i spazim nu koja je došla na kraju. Kroz mene prođe njeki vrag ko trnci, a u tilu uskuva. Nisam više ništ ni slušo. Počeo sam razmišljat štaj sa mnom, jesam li ja još muško, jesam li se ja zapustio i umrtvijo il mi je dragi Bog uzeo no ščim sam se ponosio i počem me baba faljila prid ženama. Al po vom vrckoljenju u tilu reko seb. " Ma Lovra ne daj se! Još si ti đečko, ta nit imaš pupka, nit su ti se ruke ni koža objesila, a lice ti glatko ko đeče dupence, pokaži ti njima ko si!"
I tako mi dospješmo u taj Bizovac. Dok sam se sam sa sobom patio. Žene su vrišćele od dragosti, a ja uz vo malo muškinja ajd na ulaz. Vi koji su znali ge se rasprema, požuriše naprvo, a ja za njima. Poraspremali se u kabinama, pometašmo stvare u te najlonske kesarice i torbe pa ajd š njima u lad. Okreto sam se oko sebe jel motre u mene, jel mi se ko smije, a kad no od mene sto put gori bogalja, i siđi, i nedoskutniji, i debeli i otromboljiti. Ta ja ti bora mi izgleod ko ljpotan med njima. I krenišmo mi u vodu. E svitu kad ja dođo bliže, pa udani, podiže mi se kapara, a ta voda ko no kad smo lan kiselili, crnozelena, smrdi izlupani mućcim, ta zar to može bit ljekovito? Al kad se tolike nevolje kupaje, valdak ću i ja izdurat. Polako se skinem po skalinim i čim umoči ve moje nožne pazdrljce, pune kurji očiju, prostruji tilom njeko blaženstvo. Gledim ve koji su unutra doklje im je voda,a kad spazim da je do pod pazuva, nak važno uskočim u vodu. Ma lipo grije nema šta, no taj smrad i dalje utuši. Nisam zno kud ću dalje jer nit je to za plivat nit za stojat ko ludi u polovice il uz kraj. Gledio sam ge su vi moji, a nji ni jednog bliz mene. Onda spazim Grgu u jednom ćošku kako se grli i pozdravlja s njekom naanduliranom. Joza je ošo na drugu stranu kod njeki što su stojale uokrug i pjevale, a vi drugi spopali kupačice kažu da su iz Osika, i nisam ih više vidio dok nismo krenili doma. Šuškalo se da su bili u sobama s njima.
Ja sam ko tuga isprva gazo, odo, zagledo i počeo se jest što sam vud sam, a još više što sam vaki zatepen. Svi grljušte, a ja se jedini njekud sklanjam umjesto da kaku tam prignječim il makar pripovidam š njom. I dok sam tako lapio, njeko iza leđov pruži ruku pa mi nak pljusni vodu u oče i otvorene cvole. Ja se prezni, zagrcni i zažmiri. Prvo sam se uplašio, drugo proždro taj smrad i treće, ne moš otvorit kapaka. U njeke sam protrljo oče da vidim kaka mi se nevolja kesi i smije na sav glas i ko bi me mogo vak zaganjat. Okrenem se oko sebe kad ja baš u nju. Nezgodno mi bi što ju rukom dodirni po prsju, al ona ništ, još me uvatila za ruke pa onda poče trljat moje oče. Kad ja otvori, a to ona-Marija. Bože mili da ste to vidli, prvo trnci, a onda me spopade zimogroz. Sve se po men nakostrišilo, i dlake i koža čak i obrve. Razrogačio sam oče, a usta počeše zamuckivat ko kad sam bio prvi put na ispovide. Ona se i dalje smijala i posve se pricvrljila uz mene. Ja bi se i izmaknio, glava oće, al tilo kokad ne bi, no još se više pricvrljuje uz nju. Uh štoj imala glatku kožu, uh šta se od mene najedanput učinji, sreća pa s te vražje kupaće rastezljive. Ka dvak pomisli ni ni čudo, ta već je proteklo 3 godine kako nisam bio ni blizu ženskog tila, a ge vako, nikad u životu. Odjedanput više ni bilo stida i odma sam razumio i ve svoje što se ljubakaje i grljušte s nim gospojama. A Marija nevolja, sve primjetila pa mi nak kroz zube istisni: "Ta znala sam ja das ti još pravi muškarac, sačuvan, tam na stanu na čistu zraku, a još ne smrdiš bagušem." Ipoče ona nako lagano ispod vode mene milovat po leđim, prvo jednom, a onda i drugom rukom. E pa, kad nisam izdanio. Ponestajalo mi je zraka, uplašio sam se da neć krepat u vom smradu, a vak lipo, a i to ludo srce uzlupalo, vamo ona sve bliže i sve čvršće me stiska. I eto to mi sve dade snagu da se u meni pojavi pravi ispljuniti Lovra, čvrst, nježan i pravo muško. Nisam se više do zbunit, zgrabio sam je rukama priko leđov, stisnio pa ju malo pridigo, a onda zadrobočio u vodu. Ta da ste to mogli poslušat, cičela je ko bisna. Ja sam isprva u tom uživo, dizo ju i spušćo ju njekoliko puta, potlje smo se tak priljubili i počeli kesit ko đeca. Gleđeli smo se u oče kad odjedanputa ona poskoči pa mi se ščepa oko vrata i poče me cmakat, sve je pucalo. I žvacnila me je dvaput, jedan doba za bradu, a drugi za rame. Okrenio sam se da vidim jel ko gledi i nisam nikog spazio, a za ve tuđe bilo mi svejedno. Poslije me izvela držeć se za mu ruku i odvukla u njeke druge bazene. Ošli smo tam ge lupa voda u leđa i ge se đeca strknjuju kroz ne valoviće u vodu. E tud smo se bome jako morali držat jedno za drugo, kad te počne žvajzat naj mlaz, činji ti se daće ti odbit bubreze, a bome ni trtnjače ni bilo lako. Marija je vrgla ruku priko svojih cvoliva da opet ne vrišti, a po očima sam joj primjetio da sam što ni ciknila. I tako smo mal vam, mal nam od bazena do bazena. Niot sam osjećo ni glad ni žeđ, a držali smo se za ruke toliko da su nam prsti već poplavljeli. Izgleda da se i ona ko i ja bojala pustit, ko zna bil se opet spopali il ne bi. Bože dragi, vak mi ni ni jedan dan brzo u životu prolećeo ko vaj. Kad je vođa puta došo i reo da je pokret, skoro sam zarevo. Ta zar vaku ljepotu prikinit pa ić doma. Zagleđeli smo se jedno u drugo i ko oduzeti, da smo si makar nješt rekli. Al opet, sve su nam rekle naše oče, ruke i laloke. A naj potlje još imamo tri dana ić. Ošli smo svaki na svoju stranu, a u autobusu smo sjedili ko i prije. Gledio sam kroz pendžer, a prid oče je dotrkivala nje slika i sve no kad me žvackala. Prombo sam se malo čvrknit u glavu da dođem k sebi, al ni vriđelo. Ta i govorio sam si: "Lovra, štaj tebi ludo sida, pa si se zatelebo osidiv glavu, zar je to za tebe?"
Kad u men poče lupat ko no kad konji galpoiraje, ne moš zaustaviti. Iza tog spazim sliku, ne aždaje moje snaje kako se podbočila i čeka me izbuljivša na vratim i ne trepćuć men: "O sidi ćuko, zar i to dočekašmo od tebe, ta kako te ni stid unučadi i svita, zar mi rad tebe moramo pokunjivša odat kroz selo?"
Joj Bože, ako sazna, morat ću tražit druge komencijaše, a šta se ja opet imam kog bojat-oćel kako ja oću, pridrt ću na dva-tri papira svaki na četvero pa nek se araje. Lovra je odlučio, bit će ipak kako on oće još vi par godina i gotovo. Zar ja vu svoju muškost na izdisaju ne iskoristit i u njoj ne uživat, e taj se ni rodio ko će me zaustavit. I utren se mi dokotrljašmo doma. Svako odošmo na svoju stranu. Mal sam se ko njekud zazjo dok su drugi izmaknili, a ona se nješt ušeprtljila, napravila se daj zaboravila stvari u autobusu i dok je tražila, ostadošmo mi opet sami. Joj nasmijala mi se ko anđelče, a joj od šupa: "Ajd ti k men na stan!"
"Ta de kako ću vak najedanput?Ostavi, sutra ćemo se dogovorit." I ode.
Iduć doma stalno sam se češko ispod kape i zvrndo seb kako se ne sjeti pa da sam joj reko da ću doć k njoj na divan. Sad ni ništ vriđelo. Eto, oduvik sam bio taki šuntripav i kasnio ge ne treba, al kad je bilo radit nisam se zno izmaknit ni izgovorit. A kad dođo doma, daj me ko pito kako je bilo, odma je sna rekla daj sin javio sa stana da su svinje prorušile i od vrtla napravile čudo, a onda se pogubile u šume. Sve mi je prisjelo i ko da sam zno da će bit tako. Takija sam se prispremijo, zgrabio svoje becikle i ravno na stan. Uprav sam došo kad je bilo sunce na zaod i zateko sina ge daje napoj svinjama: "Otkud ti dado?" začudi se on. Šopio sam becikle na tarabu na okolu i ravno u vrtol, imo sam šta i viđet, jabučice isprivraćane, ponagrizane, paprika ugazita, lubenica i dinja uganjana, čelac privrnit, pa kad me ni fraz. Dreknio sam na njega: "Pa ge su mogle prorušit?" a on nak jadno ko i uvik: "Ma nis dado prorušile, zaboravio sam zatvorit kapijcu za sobom."
Zno sam to odma i zašutio.
Zvo me da idem š njim doma, nisam ćeo. Osto sam i sutra. Taj dan mi ni niko dolazio na stan, a drugi je, molim te, došla moja rođenica sna, sam što se ni razrevala, ta glumi nevolja antrava, velji:
" Dado, ni valdak propala kuća, ako su izišle svinje? Zašto nisi išo u Bizovac? De idi makar zadnji dan. Mi ćemo poradit."
Jedva sam to i čeko jer ako ne ođem, sve moje propade. Svi su se pitali štaj bilo da nisam išo, a ja sam šutio. Jer šta svako mora znat za tuđe ganjosine. Pravio sam se ko da se mene ništ ne tiče. Kod prispremanja, Marija mi je zabrinito rekla:
"Kaki su problemi? Jesil se morda na mene uvridio?"
Kad smo zagazili u vodu, uvati mene ona za ruku, zagledi mi se u oče i reče:
" Ajd ti priselji k men, ako oš sutra oma! Va dva dana sam misljela da ću umrt, vak mi ni nikad bilo."
Moro sam ju utješit, prislonjio sam ju uz sebe i šapnio:
I eto, od toga dana i večeri men se život prominjio. Prvo sam ošo k njoj na divan i kad sam vidio to njeno lipo gnjizdo, odlučio sam uživat u tom merisu i topline. Ma je koljeba uredna, okrečita i uvik čista, al kod nje je bolje. Evo do danas mi jedno drugom redom odlazimo i dolazimo, al se ne moremo nagodit kud će ko. Ona neb ostavila kuću samu i ne bi išla na stan, a ja neb pod njen krov dok imam svoj. Ipak je najvažnije da sam se ja digo iz mrtvi, da sam dokazo da nisam za zaitit i da sam još pravi čojk. Ko ne vjeruje, nek pita Mariju.
A kako se ona priporodila, i ona je pravo žensko, ni da se faljima, la kad se mi ščepamo, ni nam ravno nikaki dvoj mladi.
Ne da si Lovra više kast daj sidi đed i da piša po opancim i više se nikom neće sklanjat. Ta mogu na tri strane: imam svoj stan, kuću i kuću moje Marije. A da vidite što sna šuti, boji se da neb šta pokvario.
Reko sam im nek svako vodi svoj život i bit će u redu. Ta ge bi ja izigro rođenog sina.
I šta još rit? M nemojte se zapušćat, nemojte brojat godine, ako vam je srce mlado i tilo poletno i zdravo, znajte da u njem još živi druga mladost i vidite ge sam ja to provjerio. Tako i vi. U toplu ljekovitu vodu, uz toplo žensko tilo i rodiš se nanovo. Daj tako ako vam nisam dovoljan ja, pogleđite Franju, Stipu i Tunu. Nje je Bizovac sve digo iz groba, a i žene je sve falje.
Zato čim uzmognete, zadrobočite se u nu smrdljivu vodu, aja evo moram žurit u zakazano vrime mojoj Marije